1 И опет поче учити код мора, и скупише се око Њега људи многи тако да мора ући у лађу, и седети на мору; а народ сав беше на земљи крај мора.
2 И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој:
3 Слушајте: ево изиђе сејач да сеје.
4 И кад сејаше, догоди се да једно паде украј пута, и дођоше птице и позобаше га.
5 А друго паде на каменито место где не беше много земље; и одмах изниче; јер не беше у дубину земље:
6 А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше корена, усахну.
7 И друго паде у трње; и нарасте трње и удави га, и не донесе род.
8 И друго паде на земљу добру; и даваше род који је напредовао и растао и доносио по тридесет и по шездесет и по сто.
9 И рече: Ко има уши да чује нека чује.
10 А кад оста сам, запиташе Га који беху с Њим и са дванаесторицом за ову причу.
11 И рече им: Вама је дано да знате тајне царства Божјег, а онима напољу све у причама бива;
12 Да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се не опросте греси.
13 И рече им: Зар не разумете ову причу? А како ћете све приче разумети?
14 Сејач реч сеје.
15 А оно су крај пута, где се сеје реч и кад је чују одмах дође сотона и отме реч посејану у срцима њиховим.
16 Тако су и оно што се сеје на каменитим местима, који кад чују реч одмах је приме с радошћу;
17 Али немају корена у себи, него су непостојани, па кад буде до невоље или их потерају речи ради, одмах се саблазне.
18 А оно су што се у трњу сеје који слушају реч,
19 Али бриге овог света и превара богатства и остале сласти уђу и загуше реч, и без рода остане.
20 А оно су што се на доброј земљи сеје који слушају реч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.
21 И говораше им: Еда ли се свећа ужиже да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак метне?
22 Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити има шта сакривено што неће изаћи на видело.
23 Ако има ко уши да чује нека чује.
24 И говораше им: Памтите шта чујете: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате.
25 Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.
26 И говораше им: Тако је царство Божје као човек кад баци семе у земљу;
27 И спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да не зна он.
28 Јер земља сама од себе најпре донесе траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.
29 А кад сазре род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.
30 И говораше: Какво ћемо казати да је царство Божје? Или у каквој ћемо га причи исказати?
31 Оно је као зрно горушичино које кад се посеје у земљу мање је од свих семена на земљи;
32 А кад се посеје, узрасте и буде веће од свег поврћа, и пусти гране велике да могу у његовом хладу птице небеске живети.
33 И таквим многим причама казиваше им реч, колико могаху слушати.
34 А без прича не говораше им ни речи. А ученицима посебно казиваше све.
35 И рече им онај дан увече: Хајдемо на оне стране.
36 И отпустивши народ узеше Га како беше у лађи; а и друге лађе беху с Њим.
37 И постаде велика олуја; и валови тако заливаху у лађу да се већ напуни.
38 А Он на крми спаваше на узглављу; и пробудише Га, и рекоше Му: Учитељу! Зар Ти не мариш што гинемо?
39 И уставши запрети ветру, и рече мору: Ћути, престани. И утоли ветар, и постаде тишина велика.
40 И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере.
41 И уплашише се врло, и говораху један другом: Ко је Овај, дакле, да Га и ветар и море слушају? |
