1 Дођох у врт свој, сестро моја невесто, берем смирну своју и мирисе своје, једем саће своје и мед свој, пијем вино своје и млеко своје; једите, пријатељи, пијте, и опијте се, мили моји!
2 Ја спавам, а срце је моје будно; ето гласа драгог мог, који куца: Отвори ми, сестро моја, драга моја, голубице моја, безазлена моја; јер је глава моја пуна росе и коса моја ноћних капи.
3 Свукла сам хаљину своју, како ћу је обући? Опрала сам ноге своје, како ћу их каљати?
4 Драги мој промоли руку своју кроз рупу, а шта је у мени устрепта од њега.
5 Ја устах да отворим драгом свом, а с руку мојих прокапа смирна, и низ прсте моје потече смирна на држак од браве.
6 Отворих драгом свом, али драгог мог не беше, отиде. Бејах изван себе кад он проговори. Тражих га, али га не нађох; виках га, али ми се не одазва.
7 Нађоше ме стражари, који обилазе по граду, бише ме, ранише ме, узеше превес мој с мене стражари по зидовима.
8 Заклињем вас, кћери јерусалимске, ако нађете драгог мог, шта ћете му казати? Да сам болна од љубави.
9 Шта је твој драги бољи од других драгих, о најлепша међу женама? Шта је твој драги бољи од других драгих, те нас тако заклињеш?
10 Драги је мој бео и румен, заставник између десет хиљада;
11 Глава му је најбоље злато, коса му је кудрава, црна као гавран;
12 Очи су му као у голуба на потоцима воденим, млеком умивене, и стоје у обиљу;
13 Образи су му као лехе мирисног биља, као цвеће мирисно; усне су му као љиљан, с њих капље смирна житка;
14 На рукама су му златни прстени, на којима су уковани вирили; трбух му је као светла слонова кост обложена сафирима.
15 Гњати су му као ступови од мрамора, углављени на златном подножју; стас му је Ливан, красан као кедри.
16 Уста су му слатка и сав је љубак. Такав је мој драги, такав је мој мили, кћери јерусалимске. |
