1 Чуј, народе мој, наук мој, пригни ухо своје к речима уста мојих.
2 Отварам за причу уста своја, казаћу старе приповетке.
3 Шта слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши,
4 Нећемо затајити од деце њихове, нараштају позном јавићемо славу Господњу и силу Његову и чудеса која је учинио.
5 Сведочанство подиже у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да га предаду деци својој;
6 Да би знао потоњи нараштај, деца која ће се родити, па и они да би казивали својој деци.
7 Да полажу на Бога надање своје, и не заборављају дела Божијих, и заповести Његове да држе;
8 И да не буду као оци њихови, род неваљао и упоран, род који не беше чврст срцем својим, нити веран Богу духом својим.
9 Синови Јефремови наоружани, који стрељају из лука, вратише се натраг, кад беше бој.
10 Не сачуваше завет Божји, и по закону Његовом не хтеше ходити.
11 Заборавише дела Његова, и чудеса, која им је показао,
12 Како пред очима њиховим учини чудеса у земљи мисирској, на пољу Соану;
13 Раздвоји море, и проведе их, од воде начини зид;
14 И води их дању облаком, и сву ноћ светлим огњем;
15 Раскида стене у пустињи, и поји их као из велике бездане;
16 Изводи потоке из камена, и води воду рекама.
17 Али они још једнако грешише Њему, и гневише Вишњег у пустињи.
18 И кушаше Бога у срцу свом, иштући јела по вољи својој,
19 И викаше на Бога, и рекоше: "Може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?"
20 Ево! Он удари у камен, и потече вода, и реке устадоше; може ли и хлеба дати? Хоће ли и меса поставити народу свом?
21 Господ чу и разљути се, и огањ се разгоре на Јакова, и гнев се подиже на Израиља.
22 Јер не вероваше Богу и не уздаше се у помоћ Његову.
23 Тада заповеди облацима одозго, и отвори врата небеска,
24 И пусти, те им подажде мана за јело, и хлеб небески даде им.
25 Хлеб анђеоски јеђаше човек; посла им јела до ситости.
26 Пусти небом устоку, и наведе силом својом југ;
27 И као прахом засу их месом, и као песком морским птицама крилатим;
28 Побаца их сред логора њиховог, око шатора њихових.
29 И наједоше се и даде им шта су желели.
30 Али их још и не прође жеља, још беше јело у устима њиховим,
31 Гнев се Божји подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.
32 Преко свега тога још грешише, и не вероваше чудесима Његовим.
33 И пусти, те дани њихови пролазише узалуд, и године њихове у страху.
34 Кад их убијаше, онда притецаху к Њему, и обраћаху се и искаху Бога;
35 И помињаху да је Бог одбрана њихова, и Вишњи Избавитељ њихов.
36 Ласкаху Му устима својим, и језиком својим лагаху Му.
37 А срце њихово не беше Њему верно, и не беху тврди у завету Његовом.
38 Али Он беше милостив, и покриваше грех, и не помори их, често заустављаше гнев свој, и не подизаше све јарости своје.
39 Опомињаше се да су тело, ветар, који пролази и не враћа се.
40 Колико Га пута расрдише у пустињи, и увредише у земљи где се не живи!
41 Све наново кушаше Бога, и Свеца Израиљевог дражише.
42 Не сећаше се руке Његове и дана, у који их избави из невоље,
43 У који учини у Мисиру знаке своје и чудеса своја на пољу Соану;
44 И проврже у крв реке њихове и потоке њихове, да не могоше пити.
45 Посла на њих бубине да их кољу, и жабе да их море.
46 Летину њихову даде црву, и муку њихову скакавцима.
47 Винограде њихове поби градом, и смокве њихове сланом.
48 Граду предаде стоку њихову, и стада њихова муњи.
49 Посла на њих огњени гнев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злих анђела.
50 Равни стазу гневу свом, не чува душе њихове од смрти, и живот њихов предаде помору.
51 Поби све првенце у Мисиру, први пород по колибама Хамовим.
52 И поведе народ свој као овце, и води их као стадо преко пустиње.
53 Води их поуздано, и они се не бојаше, а непријатеље њихове затрпа море.
54 И доведе их на место светиње своје, на ову гору, коју задоби десница Његова.
55 Одагна испред лица њиховог народе; жребом раздели њихово достојање, и по шаторима њиховим насели колена Израиљева.
56 Али они кушаше и срдише Бога Вишњег и уредбе Његове не сачуваше.
57 Одусташе и одвргоше се, као и оци њихови, слагаше као рђав лук.
58 Увредише Га висинама својим, и идолима својим раздражише Га.
59 Бог чу и разгневи се и расрди се на Израиља веома.
60 Остави насеље своје у Силому, шатор, у коме живљаше с људима.
61 И оправи у ропство славу своју и красоту своју у руке непријатељеве.
62 И предаде мачу народ свој, и на достојање своје запламте се.
63 Младиће његове једе огањ, и девојкама његовим не певаше сватовских песама;
64 Свештеници његови падаше од мача, и удовице његове не плакаше.
65 Најпосле, као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина.
66 И поби непријатеље своје с леђа, вечној срамоти предаде их.
67 И не хте шатор Јосифов, и колено Јефремово не изабра.
68 Него изабра колено Јудино, гору Сион, која Му омиле.
69 И сагради светињу своју као горње своје станове, и као земљу утврди је довека.
70 И изабра Давида, слугу свог, и узе га од торова овчијих,
71 И од дојилица доведе га да пасе народ Његов, Јакова, и наследство Његово, Израиља.
72 И он их пасе чистим срцем, и води их мудрим рукама. |
