1 А Јов одговори и рече:
2 Још је тужњава моја одмет? А невоља је моја тежа од уздаха мојих.
3 О, кад бих знао како бих нашао Бога! Да отидем до престола Његовог,
4 Да разложим пред Њим парбу своју, и уста своја напуним разлога,
5 Да знам шта би ми одговорио, и разумем шта би ми рекао.
6 Би ли се према великој својој сили прео са мном? Не; него би ми помогао.
7 Онде би се праведан човек могао правдати с Њим, и ослободио бих се за свагда од свог судије.
8 Гле, ако пођем напред, нема Га; ако ли натраг, не находим Га;
9 Ако на лево ради, не видим Га; ако на десно, заклонио се, не могу Га видети.
10 Али Он зна пут мој; кад ме окуша, изаћи ћу као злато.
11 По стопама је Његовим ступала нога моја; пута Његова држао сам се, и не зађох.
12 Од заповести уста Његових нисам одступао; чувао сам речи уста Његових више него свој ужитак.
13 Али кад Он шта науми, ко ће Га одвратити? Шта душа Његова зажели, оно чини.
14 И извршиће шта је наумио за ме; и тога има у Њега много.
15 Зато сам се уплашио од Њега; и кад то мислим, страх ме је од Њега.
16 Бог је растопио срце моје, Свемогући ме је уплашио.
17 Што не погибох пре мрака? И што не сакри мрак испред мене? |
